Тамо где прашњаве стазе чувају очеве кораке
[Мојој сестри Горици] Беху то друга времена – сиромашна у новцу, али пребогата срцем, вером и стрпљењем. Десетак година након рата, у Новом Брду, некадашњем граду блиставог сребра и величанствених кула, остала је само сенка старе славе. Где је некада куцало срце царства, сада је само ветар ткао танане нити успомена. Млади људи, жељни хлеба и наде, морали су да траже залогај у даљини. Тако је и он, са тек навршених двадесет и нешто година и неколико лета брачног живота иза себе, морао да крене путем печалбе – у рудник Леце, тридесет и више километара далеко од свог дома. Пешке, преко брда и долина, кроз шумарке и преко златних ливада, корачао је ка новом послу. Ни асфалта, ни аута, ни превоза није било – само прашњаве стазе, под ногама уморног човека, што корача из љубави. Пут беше више слутња него права стаза. Шуме су га ћутећи примале у своје зелено крило, док су висока стабла шапутала древне приче о стрпљењу. Понегде би се указала кућа, попут последње страже изгубљене у ...