Постови

Празна огњишта и пуне метрополе

Слика
[Куће из којих расте дрвеће] Постоје призори који се не заборављају лако. Не зато што су необични, већ зато што су постали сувише чести. На њих човек данас наилази готово свуда: стара кућа без крова, двориште које је прогутала трава, прозор иза кога више нема гласа, соба из које је никло дрво. Такве куће стоје по многим селима Србије. Некада су биле пуне живота. У њима се рађало, славило, плакало, радило, чекали су се гости, месио хлеб, дочекивали празници, испраћали војници, удавале кћери и женили синови. Данас су многе од њих затворене, напукле, обрасле, понегде већ срушене. Као да је из њих прво отишао човек, па онда полако почело да одлази и само памћење. Радећи на монографији о Плавици, новобрдском селу на Косову и Метохији, ова појава ми се показала не као сув демографски податак, него као болна стварност. Плавица је некада била живо село, са бројним домаћинствима, њивама, стоком, децом, свадбама, славама и свакодневним сеоским животом. Данас је сведена на свега неколико кућа. То...
Постави коментар
Прикажи све

Ново име у старом родослову: Од најстаријих до најмлађих

Слика
У родослову понекад један нови датум осветли много више од самог податка о рођењу. Тако се ових јунских дана у породично стабло Плавичана уписује ново име — Теона Трајковић, рођена 8. јуна 2026. године . Теона је ћеркица Милене и Славише „Цакија“ Трајковића, а унука пок. Живојина „Вине“ и Стане. Она је у овом тренутку најмлађа Плавичанка у нашем родословном кругу. Тај податак био би довољан за радосну породичну белешку. Али његова симболика је још јача јер се Теона родила дан уочи годишњег помена рано преминулом Јовици. Док се једно име помиње у молитви и сећању, друго се први пут уписује у породично стабло. У размаку од једног дана, родослов је поново показао своју најдубљу истину: живот се не прекида, него се наставља кроз нова имена, нову децу и нове породичне гране. Плавица је данас више у памћењу и пореклу него у броју живих кућа. Огромна већина њених потомака живи далеко од старог огњишта, по градовима, другим крајевима и државама. Али свако ново дете рођено у плавичком роду пок...
Постави коментар
Прикажи све

Колонија се памти по људима

Слика
Ново Брдо 70-их: Они без којих Првог маја не би ни било Ако је Колонија имала душу — а имала је, богами је имала — онда та душа није живела у зградама. Живела је у људима. У њиховим рукама, у мирису заната, у гласовима које данас ретко ко памти. Прошлогодишњи запис је био само подсетник да се Први мај у Колонији славио другачије него игде. Али тај запис није рекао оно главно: зашто. А зашто — то су увек људи. Неки човек који остави траг који време не може да избрише. Прво мајско јутро виртуоза Фрока. Кад би цела Колонија још спавала, док је зора тек почињала да се разлива преко Велике Планине ка тврђави, Фрокове руке су већ биле у тесту. Пекара је светлела сама у тами. Као мала звезда испод утврђења. Из ње се ширио онај мирис — мирис симита, печеног хлеба, мирис дана који тек долази. Нико од Фрока није тражио да устане тако рано. Он је просто знао. Знао је да ће за сат-два деца излетети из кућа. Да ће мајке осетити тај ваздух и знати да је празник стваран. Без тог мириса Први мај не би...
Постави коментар
Прикажи све

Први мај у Новобрдској Колонији

Слика
Беше то давно, тамо негде седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, кад је живот у Новобрдској Колонији текао другачије него данас. У оно време, Први мај је био велики празник слављен два дана - јер других великих славља, осим Дана Републике и Нове Године, није било. Божић и Ускрс беху потиснути ћутањем а славе се у тајности слављаху. Народ жељан окупљања и радости, проналазио је своје тренутке за песму и дружење и у оваквим приликама. Тако се за Први мај у Колонији живнуло као нигде. Још од рана јутра, људи из свих околних села, али и сами домаћи, сливали су се ка импровизованом центру Колоније. Све је мирисало на пролеће, на радост и на узбуђење. Бифе, чувено место где су се служиле најбоље ракије и домаће кафице, радио је пуним срцем. Ту су вредне конобарице брзо разносиле пиће и мезе, а цигански трубачи - са срцем већим од труба разгаљивали сваку душу. На главној џади пазарила се бижутерија, домаћи сокови ("Двојни Це"), по који штапић сладоледа, а деца ...
Постави коментар
Прикажи све

Тамо где прашњаве стазе чувају очеве кораке

Слика
[Мојој сестри Горици] Беху то друга времена – сиромашна у новцу, али пребогата срцем, вером и стрпљењем. Десетак година након рата, у Новом Брду, некадашњем граду блиставог сребра и величанствених кула, остала је само сенка старе славе. Где је некада куцало срце царства, сада је само ветар ткао танане нити успомена. Млади људи, жељни хлеба и наде, морали су да траже залогај у даљини. Тако је и он, са тек навршених двадесет и нешто година и неколико лета брачног живота иза себе, морао да крене путем печалбе – у рудник Леце, тридесет и више километара далеко од свог дома. Пешке, преко брда и долина, кроз шумарке и преко златних ливада, корачао је ка новом послу. Ни асфалта, ни аута, ни превоза није било – само прашњаве стазе, под ногама уморног човека, што корача из љубави. Пут беше више слутња него права стаза. Шуме су га ћутећи примале у своје зелено крило, док су висока стабла шапутала древне приче о стрпљењу. Понегде би се указала кућа, попут последње страже изгубљене у ...
Постави коментар
Прикажи све