Први мај у Новобрдској Колонији

Беше то давно, тамо негде седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, кад је живот у Новобрдској Колонији текао другачије него данас.

У оно време, Први мај је био велики празник слављен два дана - јер других великих славља, осим Дана Републике и Нове Године, није било.

Божић и Ускрс беху потиснути ћутањем а славе се у тајности слављаху. Народ жељан окупљања и радости, проналазио је своје тренутке за песму и дружење и у оваквим приликама.

Тако се за Први мај у Колонији живнуло као нигде. Још од рана јутра, људи из свих околних села, али и сами домаћи, сливали су се ка импровизованом центру Колоније.

Све је мирисало на пролеће, на радост и на узбуђење.

Бифе, чувено место где су се служиле најбоље ракије и домаће кафице, радио је пуним срцем.

Ту су вредне конобарице брзо разносиле пиће и мезе, а цигански трубачи - са срцем већим од труба разгаљивали сваку душу.

На главној џади пазарила се бижутерија, домаћи сокови ("Двојни Це"), по који штапић сладоледа, а деца су весело трчкарале са балонима.

Све је било скромно, али истински топло.

Није било богатства, али било је срца.

Кад би сунце полако клизнуло низ брежуљке па онда иза Мендалака, гости из даљих крајева полако би се разилазили својим кућама.

А они најупорнији, домаћи, или заљубљени у чаролију вечери, остајали су - јер је тада следила права свечаност.

У Дому културе приређивала се ИГРАНКА.

Сала би се испунила момцима и девојкама, старима и младима, свима који су желели да заиграју коло или оним храбријим који би да заплешу уз звуке познате баладе "Једној жени".

А следећег дана се са нестрпљењем чекала посластица - пуштала се пројекција неког новог филма: комедије, акционог чуда (Тарзан или неки "каубојац") или домаћи ратни спектакл.

Треперава светла биоскопа, мирис сока и семенки, и шапат првих љубави...

То су били тренуци које душа памти.

---

А данас?

Тишина.

Напуштене куће, опустела улица.

Чује се само ветар што пролази кроз празне прозоре.

Живота, као да је однео неки далек ветар — остала је само сенка града који је некад сијао.

Ново Брдо данас личи на стари, сетни град саткан од успомена а,

али у срцима оних који памте, оно је и даље живо: у звуку труба, у мирису пролећа, у првом стидљивом погледу на игранци.

И нико нам не може одузети те успомене.

---

Посвета:

Ова прича је записана у славу времена када су људи били ближи једни другима, када се живот мерио осмехом, а радост делила на травнатим пољанама о асфалту Новобрдске Колоније.

---