Колонија се памти по људима

Ново Брдо 70-их: Они без којих Првог маја не би ни било

Ако је Колонија имала душу — а имала је, богами је имала — онда та душа није живела у зградама. Живела је у људима. У њиховим рукама, у мирису заната, у гласовима које данас ретко ко памти. Прошлогодишњи запис је био само подсетник да се Први мај у Колонији славио другачије него игде. Али тај запис није рекао оно главно: зашто. А зашто — то су увек људи. Неки човек који остави траг који време не може да избрише.

Прво мајско јутро виртуоза Фрока.

Кад би цела Колонија још спавала, док је зора тек почињала да се разлива преко Велике Планине ка тврђави, Фрокове руке су већ биле у тесту. Пекара је светлела сама у тами. Као мала звезда испод утврђења. Из ње се ширио онај мирис — мирис симита, печеног хлеба, мирис дана који тек долази.

Нико од Фрока није тражио да устане тако рано. Он је просто знао. Знао је да ће за сат-два деца излетети из кућа. Да ће мајке осетити тај ваздух и знати да је празник стваран. Без тог мириса Први мај не би ни почео.

Симит је у нечијим рукама само хлеб. У Фроковим рукама био је поздрав свитању.

Максут је био наш човек.

Горанац. А зна се — Горанци куд год дођу, направе посластичарницу и постану незаменљиви. Максут је то само потврдио. Дошао је, отворио радњу и остао. Био је ту у обичне дане, био је ту зими кад нема вашара, пре Првог маја и после њега. Колонија га је примила, он је примио Колонију. И ту је крај приче.

Али за Први мај... за Први мај је давао све од себе. Тезга увек на истом месту, испред његове трафике — скромне, али праве посластичарнице. Све под конац: баклаве поређане као злато, тулумбе у реду, крофне пуне џема. И шапе што чекају под оним танким, запеченим слојем да им неки дечји прст пробуши кожицу. Наравно, и неизбежна Боза. Њено Височанство Боза.

Мало ко је знао како је све то тако свеже. Ту негде, дубоко у земљи, Максут је имао бунар пун леда. Без фрижидера, без струје. Само хлад и дубина. Тако је чувао слаткише који би на сунцу „издахнули“ за сат времена. Тај бунар је био његова тајна. Његов занат.

Одрасли су му давали новац са посебним поштовањем. Јер Максут није продавао шећер. Продавао је тренутак у коме заборавиш да си одрастао.

А онда су долазили Јањевци.

Неизбежни. Увек исти, а увек другачији. Вечни путници од вашара до вашара. Нигде не остају, а свуда остављају траг. Тезге импровизоване, торбе наизглед мале, а унутра — бездан. Из тих торби је излазило прстење које је на сунцу сијало тако да су деца веровала да је право злато. Наруквице које звецкају цео дан. Водени пиштољи, бижутерија, ситнице за које ниси ни знао да их желиш док их не видиш. А онда више не можеш без њих.

На главној џади, дуж стаза, тај мали свет је светлуцао и мирисао на нешто далеко. Јањевци су Колонији доносили осећај да и она постоји на некој карти света. Макар на један дан.

Пера бифеџија се никада у животу није журио.

А ипак, све је увек било на столу на време. Ракија — права, домаћа. Кафа у оним правим кафанским шољама, густа, са пеном коју данас само баке знају да направе. Мезе. Разговор. Бифе, назван кафанче од милоште, је био место где се није причало о послу. Причало се о животу.

Напољу, на платоу, под небом — трубачи и Рамон са хармоником. Рамон чији се осмех развлачио од ува до ува, баш као и та његова хармоника. И у бифе би понекад улетео, само на позив, кад га неко баш зажели.

И онда — браћа Симијоновић. Сва шесторица из Клобукара, и сестре са њима. Улазе у коло. Увек на челу или на „кецу“. Нигде другде. То је била ствар части. Породични понос који не мораш да објашњаваш, а свако у колу га разуме. Мењале су се коловође, играло се до изнемоглости. Док ноге не престану да питају шта им срце заповеда.

Али за неке права свечаност је почињала кад зађе сунце.

У једином новобрдском бифеу, чика Пера Симијоновић — "шеф на кафанче" коме је гостољубивост била у крви, а не у опису посла — спремао је гозбу за своје. Нико није остао гладан. Нико жедан. Тако је то код Симијоновића ишло.

А у Дому — Новица. Са својом колекцијом плоча. Неговане, поређане, знане напамет. Тада нисмо знали за реч DJ, али Новица је био баш то. Човек са плочама који је тачно знао шта Колонија те вечери треба да чује.

Сала се напуни, крену другачији акорди, али расположење исто као на отвореном. Ђускало се док душа не испуни све што ноге могу да издрже.

А онда — пут кући.

По мраку, пешке. Сат времена до Макреша, Прековца, Клобукара. Ноћ над Новим Брдом, звезде изнад Мендалака и онај сладак умор у ногама. Смех, тихи разговор, мирис ноћи и траве. Млади свет који носи цео један дан у себи.

Нека од тих села данас више не постоје. У Клобукару су куће опљачкане и спаљене. Али остала је та кућа у сећању. Оних сат времена мрака под звездама. То нико не може да одузме.

И ту лежи оно што се види тек са дистанце.

Фрок и Максут нису били одавде. Дошли су са стране, пустили корене и остали. Јањевци су само пролазили. Новица и Пера — наши, изворни. И баш та мешавина је направила атмосферу коју нико није планирао, а сви су је осетили. Без Фрокове пекаре и Максутове бозе не би било тог мириса. Без Јањеваца не би било сјаја на џади. Без Новице не би било музике. Без Пере не би било куће. Свако је донео свој комад слагалице и саградили су нешто лепше него што би ико могао сам.

Мало ко је тада, уз коло и мирис баклаве, размишљао шта тај празник заправо јесте.

Први мај није никао из наше земље. Наметнут је, вешто, као и све у комунизму. Перфидна замена за нешто много старије: за ђурђевдански уранак. За оно јутро кад се иде у природу, умива на извору и плете венац. Обичај који је преживео и Турке и Аустријанце, а комунизам га је тихо претопио у роштиљ и политику. Али људи у Колонији нису славили идеологију. Славили су пролеће. Живот. Заједницу. Онако како је наш народ одувек умео, само под другим именом. Та невиност је можда и најтужнији део ове приче.

Фрок и Максут више нису међу живима. Новица је далеко, у Француској. Јањевци су расути по свету. Чика Пера је затворио кухињу.

Остао је само плато. И трава која полако пробија кроз асфалт.

Али постоји нешто до чега трава не допире. То су имена. Фрок. Максут са својим бунаром. Браћа Симијоновић на челу кола. Новица са плочама. Чика Пера који не пушта госта гладног.

Та имена не пишу у књигама историје. Постоје само у нама који смо их видели и заволели, а да нисмо ни знали да то радимо.

Зато их записујемо. Не због носталгије. Него из дуга.

Јер они су били Колонија. Ми смо само живели у њој.

Ова прича је написана за оне чија имена историја не бележи — а без којих историје не би ни било.

Срећко М. Мартиновић, smArt ⁰⁵|²⁶