Тамо где прашњаве стазе чувају очеве кораке

[Мојој сестри Горици]

Беху то друга времена – сиромашна у новцу, али пребогата срцем, вером и стрпљењем.

Десетак година након рата, у Новом Брду, некадашњем граду блиставог сребра и величанствених кула, остала је само сенка старе славе. Где је некада куцало срце царства, сада је само ветар ткао танане нити успомена.

Млади људи, жељни хлеба и наде, морали су да траже залогај у даљини. Тако је и он, са тек навршених двадесет и нешто година и неколико лета брачног живота иза себе, морао да крене путем печалбе – у рудник Леце, тридесет и више километара далеко од свог дома.

Пешке, преко брда и долина, кроз шумарке и преко златних ливада, корачао је ка новом послу. Ни асфалта, ни аута, ни превоза није било – само прашњаве стазе, под ногама уморног човека, што корача из љубави.

Пут беше више слутња него права стаза. Шуме су га ћутећи примале у своје зелено крило, док су висока стабла шапутала древне приче о стрпљењу. Понегде би се указала кућа, попут последње страже изгубљене у мору зеленила. А под ногама – шуштање лишћа и крцкање сувих гранчица – као срце што тихо удара у грудима.

Тог прохладног јутра, млада мајка и њихова мезимица, једина у том часу њихова радост, пратише га до раскршћа где се пут губио у магли даљине.

Мала црнпураста лепојка од три-четири лета, стегла је мајчину руку ситним прстићима и погледом жудно хватала очев корак.

Он заста, тешка му торба на рамену, али још тежа душа.

Окренуо се.

Погледао их.

Чврсто је млада мајка држала своју јединицу, као је тако хтела да је заштити и од живота и од туге. На лицу је имала осмех – храбар, топао, а у дубини ока трептала је скривена суза, коју није смела да пусти.

Девојчица је махала, све снажније, све брже, као да би махањем могла да задржи оца бар још који трен.

А отац...

Отац је корачао даље, сваки корак као откинут од срца. У души је носио једну слику: жену и дете на стази, махање малене ручице и један осмех који боли више од хиљаду суза.

Стаза се савијала, шуме су га скривале, а он је још дуго, дуго носио тај поглед за собом – као икону коју ни време ни умор нису могли избрисати.

Године су пролазиле.

Девојчица је расла, живот је доносио нову децу, нове бриге и нове радости. Али једна слика, она слика прохладног јутра и растанка на прашњавој стази, остала је урезана дубоко у њеном срцу - као прва лекција о љубави, жртви и нади.

Данас, када у овом светлом дану Светле седмице, пуни својих поносних седамдесет и четири лета, у њеним очима и даље светли онај исти поглед, и у њеном срцу још увек одјекује корак оца који је отишао, али је никада није напустио.

На многаја љета, драга сестро.

Нека те увек греје светлост очевог махања са оне старе стазе и чврсти мајчин стисак – тамо где љубав никада не бледи.

Срећко М. Мартиновић, smArt⁰⁴|²⁵